Lucas-Kevin Brooks
Da li ste čitali knjigu "Lucas" Kevina Brooksa? Ako niste,a volite tragične završetke,trebalo bi da je pročitate. Glavni lik je Lukas,novi dečak koji dolazi na ostrvo, ali biva neshvaćen i smatran strancem. On se svim snagama bori protiv njih, i pokušava da ih ubedi da nije opasan, ali primitivni stanovnici, plašeći se novih stvari i osoba, to ne razumeju. Evo mog sastava sa pismenog zadatka u kome sam upisala svoje putovanje kroz ovu knjigu.
P.S.ovo mi je prvi blog,i zato ne zamerite na greškama ili smarajućem sadržaju...
Путујем...
Сви ми волимо да се понекад искључимо из сурове реалности и закорачимо у свет снова и маште.Књиге су савршени избор за то.Кроз њих откривамо свет,како наш,тако и онај замишљени.
Седим у својој соби.Једина светлост је она која долази са прозора-светлост сивог,суморног неба.Моје једино друштво је књига,јер ме је сунце напустило,залазећи иза облака и остављајући таму у мом срцу.Одједном,нема више облака,нити моје собе.Налаѕим се у колима,на задњем седишту, а поред мене је пас. Напољу је сунчано и ведро. Око мене је море.Ово место видим први пут, али се осећам као да га одувек знам. У једном тренутку, време је стало.Хладноћа нас је окружила.Била сам јако збуњена. Окренула сам се, а поред нас је пролазио дечак нестварне лепоте. Да ли знате онај тренутак из филмова-када неко пролази, али се креће успорено? Такав осећај сам ја имала, када је он прошао. Видела сам сваки његов детаљ-дивно лице, дубоке,плаве очи без икаквих емоција, плаву косу и изношену,зелену одећу, која је на њему изгледала као најскупље одело.
Сваког тренутка сам откривала више о себи, као да излазим из амнезије. Већ сам знала све о породици, друговима, школи, о острву на ком живим, о том дечаку, па чак и о себи. Сећања су се низала као перле. Стајала сам испред њега. Осетила сам како се моје усне обликују у осмех, а очи сијају као дијаманти. Рекао ми је своје име.Лукас...Лукас...Лукас...Његово име се, као ехо, понављало у мојој глави.Причао ми је о себи, али сам и ја њему испричала своју причу,коју је он пажљиво слушао. Био ми је најбољи друг. Знала сам пуно ствари о њему. Све његове мане су у мојим очима биле врлине.
Време је пролазило јако брзо, али се сећам сваке појединости. Сећам се одласка у град, сваког разговора и сваког догађаја,али ми се један урезао у срце. Био је вашар. Све је било лепо, док једна девојка није почела да се дави. Лукас је ускочио у воду и спасио је, али све што је добио за узврат су гласине о томе како је покушао да је убије и мржња мештана. Мислим да је то ипак страх од непознатог. Нико му није веровао, сем мене и мог оца. И баш када се слегла прашина, уследио је још један догађај. Дечак који га је мрзео, хтео је да га сачека и пребије, заједно са друштвом. Ја сам хтела да га заштитим, али ме је дечак видео, зато што сам вриснула од бола, проузрокованог неким парчетом метала, који ми се зарио у ногу. Џејми Тејт, тако се звао, прибио ме је уз ограду и претио ми, а мог брата је онесвестио. Молила сам га за милост, упркос поносу. Све се одиграло тако брзо. Лукас је дошао , а у следећем тренутку га је Џејми молио да га пусти да оде. Тај сат је био дуг као вечност. Лежала сам на свом кревету, питајући се шта би се десило да Лукас није дошао. Мој брат би искрварио и умро,а ја...не бих могла ни да помислим на то. Сви су га кривили због тога, иако није био крив.Држала сам у руци предмет, који је изрезбарио за мене.
Када сам се следећег дана пробудила,он је седео поред мене. Рекао ми је да мора да оде, јер га сви терају из села. У мом дворишту су стајали паркирани аутомобили. Знали су. Ја и Лукас смо се сакрили на таван , а сви су викали његово име. Молила сам га да се не преда. Плакала сам и туговала. Он је тако поносно изашао,јер није био кукавица,као остали.Био је посебан. Трчао је. Сви су га јурили. Бежао је, а ја сам потрчала за њим.У једном тренутку,сви су стали. Пробила сам се кроз гомилу, и видела њега како стоји поред стенда. Скочио је у воду, а ја као да сам видела његову душу како се опрашта са телом. Плакала сам. Вриштала. Отимала се. Хтела сам са њим, али су ме одвукли. Нисам се помирила с тим да њега више нема. Положила сам цвет на његов гроб. Одмах после тога сам се вратила у своју собу. Ја, четири зида, облаци, књига и сећања. Погледала сам у књигу. Била је натопљена мојим сузама, које сам прозивела у овој авантури. Сада сам опет у рукама реалности, које ме носе у живот. Увек ћу се сећати те имагинарне савршене лепоте, која ми је близу – кад год пожелим да је поново видим, само затворим очи и зароним у море снова...
